serbia

Nema svetla, Mane. U ovoj zemlji gore samo kandila u crkvama.

Iluzija je da rat počinje i završava se nekim datumom. Upravo suprotno, posledice rata komplikuju stvarnost u mnogo čemu, dugo nakon što pucnji utihnu. Potrebni su izuzetna volja, rešenost, plan i program nekoliko generacija ne bi li rat i konačno bio okončan. To je moja misao po tom pitanju. Lik Hinkemana, povratnika iz Prvog svetskog rata, u tom pogledu je jedna Tolerova metafora kojom uator opisuje, uslovno rečeno, atrofirano telo celokupne nacije. Ono što je bio moj motiv i razlog rada na "Hinkemanu" jeste uverenje da živim upravo u takvom okruženju, društvu i zemlji. Zemlji čija je društvena patologija posledica delovanja rata ili ratova, za koje nikad nije bilo snage da se jednom zauvek završe.

Ti su se ratovi gotovo isključivo sastojali od nasilja naoružanih profesionalaca nad civilima. Neko je već primetio da se ne može imenovati nijedna bitka koja je bila vođena tokom tih ratova, kao što je karakteristično upadljivo i odsustvo patriotskih herojskih memoara, romana i filmova koji redovno prate prave ratove.

Ali ovde se, i to je nasleđe iz Miloševićevog perioda, toliko toga događa, a to su mahom pseudodogađaji, koji vas stalno drže na ringišpilu i vi nikako ne možete da sastavite tu priču, jer stalno imate neke potrese koji okupiraju ljude. Kao kada se sruši kuća, a vi ne kažete – srušila se kuća, nego govorite – pala ova cigla, pala ona cigla, brojimo te cigle, gle evo još jedne cigle. Kada se kuća ruši, padaju cigle, zašto brojiš svaku ciglu? Ali to je još Milošević uspostavio, kad god se zapetlja i nađe u neprilici, on stvori novi skandal i onda se svi bave tim skandalom, dok ne naiđe novi skandal. I to suviše dugo traje i ljudima se neprekidno vrti u glavi.

Znam u minut kada sam [definitivno odlučio da odem iz Srbije]. Osnovali smo Evropski pokret, imali smo podružnice na teritoriji cele bivše Jugoslavije, u nekih četrdeset mesta. U proleće su došla dva Žaka, kako su ih zvali. Jedan je bio Žak Delor, a drugome se ne sećam prezimena. Oni su došli u Jugoslaviju i ponudili bespovratno pet milijardi dolara i pridruženi status za Jugoslaviju u Evropskoj zajednici, pod uslovom da reši svoje međunacionalne unutrašnje probleme. To je bila podrška programu Ante Markovića. Meni se to činilo izuzetno značajnim. Onda sam pošao kod svih predsednika svih republičkih skupština u Jugoslaviji, da im kažem da bi trebalo da o tom predlogu raspravljaju u skupštini. Između ostalih, bio sam kod Krajišnika u Sarajevu. Sa mnom je bio Zoran Pajić, profesor Univerziteta iz Sarajeva, koji je bio član našeg Evropskog pokreta. Kada sam to izložio Krajišniku, on mi je rekao: „Znate šta, prvo da mi svršimo ova naša posla, pa ćemo onda u Evropu.” Ja sam kazao: „Ako ja dobro razumem ta vaša posla, to je krv do kolena.” On na to nije ni trepnuo: “Ako treba krv do kolena, onda krv do kolena.” Toga trenutka sam shvatio da se na ključnim pozicijama na kojima se donose odluke nalaze opasni ljudi, i možda opasni ludaci. Shvatio sam da tu nikakve priče ne pomažu i da će stvarno da padne krv, a kada padne krv, onda više niko ne ume da misli. Onda se misli iz stomaka. Svako ide svome i onda priče ne pomažu.

Njegov predlog rešenja za Srbiju izgleda neprimereno skromno u poređenju sa razmerama problema pred kojima se srpsko društvo našlo. Otvaranje javnog prostora, smatrao je Popović, treba da omogući artikulaciju različitih mišljenja i pogleda na svet. Ta artikulacija vodiće ka diferencijaciji homogenog “naroda” na društvene grupe koje će se formirati oko svojih specifičnih interesa. To će dalje dovesti do diferencijacije unutar poličke arene, gde ćemo konačno dobiti predstavnike pojedinih grupa, a ne više čitavog “naroda”. U konkurenciji različitih ideja i programa biće lakše pronaći prave odgovore na izazove razvoja i transformacije koji stoje pred Srbijom. Normativni okvir za te političke sukobe, koji su iznad svega poželjni, sastoji se od onoga što je Popović uporno isticao kao vladavinu prava i razlikovao od pravne države. Da bi se taj normativni okvir uspostavio, Srbija na kraju mora priznati istinu o zločinima iz devedesetih i prihvatiti odgovornost za njih. I to je drugo rešenje, druga tačka od koje se mora poći. Otuda toliko govora o zločinima iz devedesetih. Otvaranje javnog prostora i uspostavljanje normativnog okvira za odgovorno ponašanje u njemu – za to se zalagao Srđa Popović. Reklo bi se da je to premalo, ali već dve i po decenije se ispostavlja da je to za Srbiju previše.

Beskompromisni patriotizam Srđe Popovića

Jugoslavija je bila velika, ali smo mi bili mali.

Živimo u zemlji u kojoj manastiri imaju struju i klima-uređaje, a bolnice ikone i kandila-uređaje!

Mihiz je jednom rekao za Srbe, a mislim da bi se to moglo primeniti i na druge, da smo mi sami sebe okupirali. Jer lako je Česima koje su okupirali Rusi, oni će jednog dana da izađu, ali šta mi da radimo.

U leto 1992. godine bačko selo Trešnjevac je bilo opkoljeno sa 92 tenka – zato što su se tamošnje žene pobunile protiv prisilne mobilizacije svojih muževa.