Njegov predlog rešenja za Srbiju izgleda neprimereno skromno u poređenju sa razmerama problema pred kojima se srpsko društvo našlo. Otvaranje javnog prostora, smatrao je Popović, treba da omogući artikulaciju različitih mišljenja i pogleda na svet. Ta artikulacija vodiće ka diferencijaciji homogenog “naroda” na društvene grupe koje će se formirati oko svojih specifičnih interesa. To će dalje dovesti do diferencijacije unutar poličke arene, gde ćemo konačno dobiti predstavnike pojedinih grupa, a ne više čitavog “naroda”. U konkurenciji različitih ideja i programa biće lakše pronaći prave odgovore na izazove razvoja i transformacije koji stoje pred Srbijom. Normativni okvir za te političke sukobe, koji su iznad svega poželjni, sastoji se od onoga što je Popović uporno isticao kao vladavinu prava i razlikovao od pravne države. Da bi se taj normativni okvir uspostavio, Srbija na kraju mora priznati istinu o zločinima iz devedesetih i prihvatiti odgovornost za njih. I to je drugo rešenje, druga tačka od koje se mora poći. Otuda toliko govora o zločinima iz devedesetih. Otvaranje javnog prostora i uspostavljanje normativnog okvira za odgovorno ponašanje u njemu – za to se zalagao Srđa Popović. Reklo bi se da je to premalo, ali već dve i po decenije se ispostavlja da je to za Srbiju previše.
Beskompromisni patriotizam Srđe Popovića