Ti su se ratovi gotovo isključivo sastojali od nasilja naoružanih profesionalaca nad civilima. Neko je već primetio da se ne može imenovati nijedna bitka koja je bila vođena tokom tih ratova, kao što je karakteristično upadljivo i odsustvo patriotskih herojskih memoara, romana i filmova koji redovno prate prave ratove.
Ali ovde se, i to je nasleđe iz Miloševićevog perioda, toliko toga događa, a to su mahom pseudodogađaji, koji vas stalno drže na ringišpilu i vi nikako ne možete da sastavite tu priču, jer stalno imate neke potrese koji okupiraju ljude. Kao kada se sruši kuća, a vi ne kažete – srušila se kuća, nego govorite – pala ova cigla, pala ona cigla, brojimo te cigle, gle evo još jedne cigle. Kada se kuća ruši, padaju cigle, zašto brojiš svaku ciglu? Ali to je još Milošević uspostavio, kad god se zapetlja i nađe u neprilici, on stvori novi skandal i onda se svi bave tim skandalom, dok ne naiđe novi skandal. I to suviše dugo traje i ljudima se neprekidno vrti u glavi.
Pravna država bi bila država koja primenjuje svoje zakone, a vladavina prava bi zahtevala da ti zakoni nešto valjaju.
Znam u minut kada sam [definitivno odlučio da odem iz Srbije]. Osnovali smo Evropski pokret, imali smo podružnice na teritoriji cele bivše Jugoslavije, u nekih četrdeset mesta. U proleće su došla dva Žaka, kako su ih zvali. Jedan je bio Žak Delor, a drugome se ne sećam prezimena. Oni su došli u Jugoslaviju i ponudili bespovratno pet milijardi dolara i pridruženi status za Jugoslaviju u Evropskoj zajednici, pod uslovom da reši svoje međunacionalne unutrašnje probleme. To je bila podrška programu Ante Markovića. Meni se to činilo izuzetno značajnim. Onda sam pošao kod svih predsednika svih republičkih skupština u Jugoslaviji, da im kažem da bi trebalo da o tom predlogu raspravljaju u skupštini. Između ostalih, bio sam kod Krajišnika u Sarajevu. Sa mnom je bio Zoran Pajić, profesor Univerziteta iz Sarajeva, koji je bio član našeg Evropskog pokreta. Kada sam to izložio Krajišniku, on mi je rekao: „Znate šta, prvo da mi svršimo ova naša posla, pa ćemo onda u Evropu.” Ja sam kazao: „Ako ja dobro razumem ta vaša posla, to je krv do kolena.” On na to nije ni trepnuo: “Ako treba krv do kolena, onda krv do kolena.” Toga trenutka sam shvatio da se na ključnim pozicijama na kojima se donose odluke nalaze opasni ljudi, i možda opasni ludaci. Shvatio sam da tu nikakve priče ne pomažu i da će stvarno da padne krv, a kada padne krv, onda više niko ne ume da misli. Onda se misli iz stomaka. Svako ide svome i onda priče ne pomažu.
Mihiz je jednom rekao za Srbe, a mislim da bi se to moglo primeniti i na druge, da smo mi sami sebe okupirali. Jer lako je Česima koje su okupirali Rusi, oni će jednog dana da izađu, ali šta mi da radimo.